Božiji Poslanik, sallellahu ‘alejhi ve sellem, je ostao u Mekki i tu iščekivao odobrenje za hidžru. S njim je, izuzev onih koji su bili uhapšeni ili pak odvraćen i od svoje vjere, ostao samo ‘Ali b. Ebi Talib i E bu Bekr b. E bi Kuhafa el-Siddik, Allah neka je zadovoljan njima. Ebu Bekr je mnogo puta od Božijeg Poslanika tražio dozvolu za hidžru, ali mu je on uvijek govorio: “Ne žuri! Možda će ti Allah dati saputnika!” Ebu Bekr je, dakako, priželjkivao da mu saputnik bude upravo on.
Kad su Kurejšije vidjele da se oko Poslanika okupila značajnija grupa ljudi i prijatelja mimo njih i njihova kraja, i kad su vidjele da se domaći muslimani preseljavaju kod njih, odmah im je bilo jasno da su sebi našli sigurno boravište i zaštitu. Stoga su počeli motriti na Božijeg Poslanika i njegovu eventualnu seobu, jer im je bilo očito da se on, ustvari, već spremio za rat protiv njih.
U tom smislu su upriličili i jedan sastanak u svojoj vijećnici, tj. u zdanju koje je datiralo od Kusajja b Kilaba i u kojem su Kurejšije donosile svaku iole značajniju odluku, s ciljem da se dogovore šta im valja činiti u pogledu Božije g Poslanika, jer im je on već bio postao ozbiljna prijetnja.
Ibn ·Abbas kaže:
– Kad su se odlučili na to i usaglasili dan sastanka u vijećnici zarad dogovora u vezi s Poslanikom, ujutro toga dana su se zaputili tamo, a bilo je to u tzv. danu gužve (jevm ez-zahmah). Utom je pred njih izišao lblis u liku ostarjelog šejha, obučen u ogrtač sa kapuljačom. Zastao je pred vratima vijećnice, a kad su ga upitali ko je zapravo on, rekao je: “Šejh sam iz Nedžda.1 Čuo sam za ovaj sastanak pa sam došao da čujem šta ćete reći. Možda ću i ja imati neko mišljenje ili vam dati kakav savjet!”
“U redu”, rekli su. “Možeš ući!”
Tu su se bile sakupile sve viđenije Kurejšije.
“Svi ste svjedoci”, započeli su raspravu,”i svi ste vidjeli kakva je djelatnost Muhammedova. Više nismo sigurni da se neće drznuti protiv nas s onim svojim ljudima. Stoga, u vezi s njim, moramo zauzeti jedinstven i odlučan stav!”
Potom su pristupili razmatranju problema.
“Zatvorite ga u željeznu odaju”, rekao je jedan od njih, “i na vrata stavite katanac. Tako čekajte sve dok ga ne stigne ono što je stiglo i druge slične pjesnike – Zuhejra i Nabigu, kao i ostale, prije njih. Dok ga ne snađe smrt, dakle!”
“Ne, Boga mi!”, reagirao je šejh iz Nedžda. “Nije vam to rješenje. Naime, ako tako postupite, to će nesumnjivo procuriti kroz vrata koja ste zakatančili i dospjeti do njegovih ljudi. To će ih iziritirati i vrlo brzo će se dići protiv vas, oteti ga iz vaših ruku, a onda vas sa njim brojčano i prevazići, te vas na kraju potpuno savladati! To vam nikako nije rješenje. Dajte šta drugo!”
Zatim su nastavili razmatranje.
“Hajde da ga istjeramo odavde i protjeramo s naših područja!”, predložio je jedan. “Kad već bude istjeran odavde, nije nas briga gdje će otići i gdje će biti. Kad to sredimo, stanje ćemo opet dovesti u red i sve će biti kako je i bilo!”
“Ne, Boga mi!”, opet je reagirao šejh iz Nedžda. “Ni to vam nije rješenje. Zar niste vidjeli kako on lijepo umije pričati, kako mu je govor slat-korječiv i kako plijeni ljudska srca gdje god dođe?! Kunem se Bogom, ako tako postupite, da će on otići kod nekih Arapa i nametnuti im se svojim riječima i govorom tako da će oni poći za njim! Zatim će sa njima doći kod vas i pregaziti vas u vašoj rođenoj zemlji, sve vam istrgnuti iz šaka i činiti s vama što mu se prohtije. To nikako! Dajte neko drugo tešenje!”
Potom je riječ uzeo Ebu Džebi b. Hišam.
“Ja imam jednu ideju”, rekao je, “koje se niko od vas još nije dotakao.”
“O čemu se radi, Ebu el-Hakeme?!”, upitali su prisutni.
“O tome”, rekao je, “da mi iz svakog plemena izaberemo po jednog mladića, snažnog, plemenitog porijekla i viđenog među nama, i da svakom od njih damo po jednu oštru sablju, te da tako zajedno odu do njega i istovremeno ga, svi kao jedan, snažno udare i ubiju ga. Tako ćemo se svi napokon, odmoriti od njega, dok će se njegova krv jednako odnositi na sva plemena, a ‘Abdu Menaf neće biti u stanju ratovati protiv svih, već će se morati zadovoljiti otkupninom koju ćemo im mi rado isplatiti!”
“To je rješenje!”, rekao je šejh iz Nedžda. “Ovo što kaže ovaj čovjek. To je, zapravo, i jedino rješenje. Drugoga nema!”
S tim su se složili i svi prisutni, i na tome su se razišli. Utom je Božijem Poslaniku, sallellahu ‘alejhi ve sellem, došao Džibril. “Noćas nemoj spavati u postelji u kojoj spavaš!”, rekao mu je.
Te noći, kad se već sasvim bila zgusnula noćna tama, mladići su se sakupili pred njegovom kućom i pratili ga kada će počinuti pa da se ustri-jeme na njega. Primijetivši ih, Božiji Poslanik je rekao ‘Aliju b. Ebi Tali-bu:
“Lezi ti u moju postelju. Pokrij se ovom mojom zelenom burdom i spavaj slobodno! Tebi se od njih ništa ružno neće desiti!”
Božiji Poslanik se, inače, pri spavanju pokrivao tom burdom.
Muhammed b. Ka’b el-Kurazi kaže:
“U grupi koja je bila pred kućom Božijeg Poslanika bio je i Ebu Džebi b Hišam. On se pred vratima obratio ostalima:
“Muhammed vam tvrdi”, rekao je, “da ćete, ako pođete za njim, biti vladari kako Arapa tako i nearapa, te da ćete nakon smrti opet biti proživljeni i da ćete tada imati bašče poput onih u Jordanu. U protivnom, ako ne pođete za njim, kaže da će vas poklati i da ćete opet poslije smrti biti proživljeni, no tada ćete imati vatru u kojoj ćete se pržiti!”
Potom je iz kuće izašao Božiji Poslanik, sallellahu ‘alejhi ve sellem, i rukom uzeo šaku prašine. “Baš tako kažem!”, rekao je. “A ti si jedan od njih!”. Allah je učinio da ga nijedan od njih ne vidi, a on je svakome od njih na glavu posuo nešto prašine, učeći pritom ajete iz sure Ja-sin: Ja-sin. Tako mi Kur’ana mudrog … , pa sve do riječi: Pa smo im koprenu na oči stavili i oni nisu vidjeli.
Završavajući ove ajete sipao je posljednjem od njih prašinu na glavu! Potom se udaljio.
Zatim je došao neko ko nije bio iz njihove grupe. “Šta tu čekate?!”, upitao je. “Muhammeda!”, rekli su. “Bog vas pomeo!”, kazao je ovaj. “Muhammed vam je, Allaha mi, izašao! Čak je svakoga od vas posuo prašinom po glavi i onda se mimo udaljio! Zar ne vidite šta se desilo sa vama?!”
Svaki od njih je tada stavio ruku na glavu i pod njom osjetio prašinu. Odmah su pohitali da pretražuju kuću, ali – ugledali su ‘Alija koji je ležao na postelji pokriven burdom Božijega Poslanika. “Evo, bogme, Muhammeda!”, rekli su. “Spava. Na njemu je njegova burda.” Tako su čekali sve do svitanja. Kada je iz postelje ustao ‘Ali, Bog neka je zadovoljan sa njim, svi su se začudili. “Bogme je pravo rekao onaj što nam se obratio!”, rekli su.
Ibn Ishak kaže:
“Ehu Bekr, Bog neka bude zadovoljan njime, bio je vrlo bogat čovjek. Kad je od Božijeg Poslanika, sallellahu ‘alejhi ve sellem, tražio dozvolu da učini Hidžru i kad mu je Poslanik rekao: “Nemoj žuriti! Možda će ti Allah dati saputnika!”, on se ponadao da time misli na sebe, te je ubrzo kupio dvije deve koje je hranio zatvorene u svojoj kući.
Aiša kaže: “Božiji Poslanik je Ebu Bekru dolazio isključivo s početka ili s kraja dana, ujutro ili navečer. Tog dana, međutim, kad je dobio dozvolu da napusti Mekku i učini Hidžru u Medinu, došao nam je usred podnevne žege, u vrijeme u kojem nam nikada ranije nije dolazio. Vidjevši ga, Ehu Bekr je rekao: “Nešto se je desilo, dok je Poslanik došao u ova doba!” Kada je ušao, Ehu Bekr mu se, snebivajući se, digao sa svoga ležaja. Poslanik je sjeo, a s Ebu Bekrom smo bile samo moja sestra Esma i ja.
“Neka iziđu ovi što su kod tebe!”, rekao je Poslanik.
“Tu su samo moje kćeri, Poslaniče!”, odgovorio je Ehu Bekr. “Šta ima novo? Govori slobodno!”
“Allah mi je dozvolio da izađem i učinim Hidžru!”
“Zajedno, Božiji Poslaniče?!”
“Zajedno!”
“Nikada ranije”, kaže Aiša, “nisam vidjela da neko plače od sreće, a tad sam vidjela Ebu Bekra!”
“Božiji Poslaniče”, rekao je, “evo nam ovih deva koje sam mahsus spremio za ovo!”
Zatim su unaj mili ‘Abdullaha b. Erkata, koji je inače bio idolopoklonik (mušrik), da im bude vodič u putu. Njemu su dali i deve da budu kod njega i da ih hrani dok oni ne krenu.”
Ibn Ishak kaže:
“Koliko je meni poznato, kada je Božiji Poslanik, sallellahu ‘alejhi ve sellem, napuštao Mekku za to je znao samo ‘Ali b. Ebi Talih, Ebu Bekr es-Siddik i njegova porodica. ‘Alija je Poslanik, kako sam čuo, izvijestio o svome odlasku i tom prilikom mu naredio da ostane u Mekki i ljudima podijeli njihove stvari koje su bili pohranili kod njega. Naime, ko god je u Mekki strahovao za nešto svoje, ostavljao je to kod Božijeg Poslanika, jer je on bio čuven po svom poštenju i povjerljivosti.
Kad je Poslanik izvršio sve pripreme za polazak, došao je kod Ebu Bekra b Ebi Kuhafe i zajedno su izašli kroz otvor na stražnjem dijelu njegove kuće. Potom su se zaputili prema pećini Sevr ‘ i ušli u nju. Ebu Bekr je rekao svom sinu ‘Abdullahu da osluškuje šta će ljudi danju govoriti o njima i da s tim vijestima dolazi noću kod njih. Svom momku ‘Amiru b. Fuhejri je rekao da mu danju čuva stoku, a da je predvečer potjera pored njih, te da ih noću posjeti u pećini.
Tu im je hranu, također noću, donosila njegova kćerka Esma.2
U pećini su ostali tri dana. Uvidjevši da su izgubile trag Poslaniku, Kurejšije su nudile stotinu deva onom ko im ga dovede. Ebu Bekrov sin ‘Ab-dullah je danju boravio među njima i osluškivao šta spremaju Božijem Poslaniku i kakvi se sve razgovori vode o njima dvojici, te ih noću izvještavao o tome. Fuhejra je pak napasao stoku zajedno s mekkanskim čobanima, a predvečer ju je nagonio pored njih kako bi sebi mogli namusti mlijeka i neku od njih eventualno zaklati. Ujutro, kad bi ih ‘Abdullah napuštao i odlazio prema Mekki, Fuhejra je po tragovima njegovih stopala tjerao stoku kako bi se izbrisao trag.
Nakon tri dana, kad su ih ljudi već bili prestali spominjati, došao im je čovjek kojeg su bili unajmili i sobom doveo tri deve – dvije za njih dvojicu i jednu za sebe. Došla je i Ebu Bekrova kćerka Esma i donijela im poputbinu. Međutim, zaboravila je ponijeti remen i kad su njih dvojica već bila krenula, otišla je da tu poputbinu uveže, no kako nigdje nije bilo remena, skinula je svoj pojas i to njime uvezala.
Po tome je prozvana Zatu-n-nitak – Vlasnica pojasa.1
Kad je Ebu Bekr primakao deve Božijem Poslaniku, sallellahu ‘alejhi ve sellem, ponudio mu je onu bolju. “Uzjaši Poslaniče!”, rekao mu je. “Zalog su ti moji i otac i mati!”
“Ja ne jašem devu koja nije moja!”, odgovorio je Poslanik.
“Pa tvoja je, Poslaniče, i ničija drugo!”
“Nije moja. No koliko sije platio?!”
“Toliko i toliko”, rekao je Ebu Bekr.
“Kupujem je po toj cijeni, dakle!”, insistirao je Poslanik.
“Onda su tvoje obje!”
Tako su uzjahali i pošli … Ebu Bekr je za sobom poveo i svog momka Fuhejru da im se u putu nađe pri ruci.
Esma kaže: “Kad su Božiji Poslanik i Ebu Bekr već bili otišli, kod nas je došla jedna grupa Kurejšija u kojoj je bio i E bu D žehl b. Hišam. Zaustavili su se pred vratima i ja sam izašla pred njih. “Gdje ti je otac?”, pitali su. “Ne znam, Boga mi!”, rekla sam. Tad me je Ebu Džehl, onako odvratan i zao, tako ošamario da mi je iz uha ispala minđuša!
Zatim su otišli, a mi tokom tri naredne noći nismo ništa znali o Božijem Poslaniku. Utom je naišao jedan džinn, otud iz podnožja Mekke, pjevušeći stihove koji su se pjevali među Arapima, sve dok nija izašao na gorji dio Mekke. Ljudi su išli za njim i slušali njegov glas, premda ga nisu vidjeli.
Tako smo saznali u kojem se pravcu nalazi Poslanik. Znali smo, naime, da ide prema Medini.”
Suraka b. Malik b. Džu’šum priča:
– Kada je Božiji Poslanik, sallellahu ‘alejhi ve sellem, napustio Mek-ku i zaputio se prema Medini, Kurejšije su ponudile stotinu deva onome ko im ga vrati. I dok sam ja tako sjedio na mjestu gdje smo se obično sastajali,
došao je jedan naš čovjek i počeo pričati kako je maločas vidio trojicu jahača koji su prošli pored njega. “Siguran sam da je to bio Muhammed sa svojim saputnicima!”, rekao je. Ja sam mu namignuo, upozoravajući ga tako da šuti. “Mora da su to bili ljudi iz tog i tog plemena”, rekao sam, “i da su tražili devu koja im se izgubila!” “Biće daje tako!”, kazao je onaj i više nije govorio o tome. Ja sam još malo posjedio, a onda požurio kući. Tu sam naredio da mi se pripremi konj, koji mi je potom doveden u unutrašnjost doline. Zatražio sam i oružje, pa mi je i ono iznijeto na stražnji izlaz. Na kraju sam uzeo svoje strelice kojim sam gatao i, nakon što sam se opasao, pošao. Potom sam izvadio strelice i pristupio gatanju. Međutim, izašla je strelica “Neće mu štetiti.” 1, što mi nimalo nije bilo drago budući da sam ga želio dovesti Kurejšijama i zauzvarat uzeti onih stotinu obećanih deva. No ipak sam uzja-hao i pošao njegovim tragom. I dok je konj tako jurio, iznenada je posruo i ja sam pao sa njega. “Šta je sad?!”, pitao sam se. Zatim sam ponovo izvadio strelice kojim sam gatao i opet je izašla ona na kojoj je pisalo: “Neće mu štetiti!” Ja sam, međutim, bio uporan i nastavio sam ga pratiti slijedeći njegove tragove. Kad sam ih već bio sustigao i jasno raspoznao, konj je opet posruo i ja sam opet pao sa njega! “Ama, šta je ovo?!”, pitao sam se. Ponovo sam izvadio svoje strelice, no i taj put je izašla ona: “Neće mu štetiti!” Međutim, nisam htio odustati i nastavio sam ići za tragom. Kad sam ih ponovo ugledao, moj konj je opet posruo. Prednje noge su mu propale u zemlju i ja sam se srušio. On je zatim iščupao noge, a iz zemlje je izbio uskovitlao dim. Kad sam to vidio, bilo mi je jasno da ga se neću moći dočepati, odnosno da me je pobijedio. Tad sam ih zovnuo: “Ja sam Suraka ibn Džu’šum!”, rekao sam. “Sačekajte da porazgovaramo. Neću vas, Allaha mi, uznemiravati niti vam bilo što nažao učiniti.”
“Pitaj ga šta hoće?”, rekao je Poslanik Ebu Bekru, i on me to upitao.
“Hoću da mi napišeš nešto što će biti znak među nama dvojicom!”, rekao sam.
“Napiši mu, Ebu Bele!”, kazao je on.
I Ebu Bela mi je napisao nekoliko riječi na kosti, listiću ili komadu glinenog posuđa, više se ne sjećam tačno, i to bacio do mene. Uzeo sam ga, stavio u svoj tobolac i lrenuo nazad. Nikome ni riječ nisam rekao o onom što se desilo. Kad je bilo oslobođenje Mekke i kad je Božiji Poslanik, salle l-lahu ‘alejhi ve sellem, završio s Hunejnom i Taifom, izašao sam s onim pismom s namjerom da mu ga pokažem i susreo ga u Dži’arrani . Ušao sam u
konjički odred ensarija, a oni su me gurali kopljima vičući mi: “Nu! Nu! Šta hoćeš?!” No, ipak sam se probio do Božijeg Poslanika koji je jahao na devi. Allaha mi, kao da i sad vidim njegovu nogu u stremenu, onako poput srčike sa vrha palme! Podigao sam ruku u kojoj sam držao ono pismo. “Božiji Poslaniče!”, rekao sam. “Evo onoga pisma koje si mi dao. Ja sam Suraka b. Ma-lik b. Džu’šum.”
“Ovo je dan vjernosti i dobročinstva”, odgovorio je. “Priđi!”
Ja sam mu prišao i tu primio islam. Onda sam ga htio nešto upitati, ali se nisam mogao sjetiti šta. “Božiji Poslaniče”, rekao sam tek da nešto kažem, “jedna zalutala deva se na vadila na moja korita koja sam ja napunio za svoje deve. Hoću li imati nagradu ako i nju napojim?” “Hoćeš!”, rekao je. “Imaćeš nagradu. Za svako živo biće imaćeš odgovarajuću nagradu!”
Nakon toga sam se vratio svome narodu i za Božijeg Poslanika dao svoj doprinos.
Ibn lshak kaže:
“Njihov vodič, ‘Abdullah b. Erkat, ih je izveo na donju stranu Mekke pa sve do obale gdje su, tamo niže ‘Usfana, presjekli put i nastavili ići dolinom Emedža. Potom se konsultirao s njima i ponovo, kada su prošli Kudejd, presjekao put. Zatim je prošao kroz Harrar, pa kroz Likfu i njen prokop, potom kroz prokop Mehadž, a onda i kroz njegove brežuljke. Zatim su zašli duboko u brežuljke Zu el-Gadavejna, a odatle u unutrašnjost Zu Kišra. Onda ih je uspeo na el-Džedadžid pa na el-Edžred i proveo ih kroz Zu Selem, područje neprijatelja Ti ‘hina, onda na el-‘ Ababid pa kroz el-Fadždžu.”
Ibn Hišam kaže:
“Nakon toga se spustio do el-‘ Ardža, gdje su neke deve već počele podobro usporavati. Božije g Poslanika je tu prihvatio jedan čovjek po imenu E vs b. Hadžer , inače musliman, i stavio ga na svoju devu po imenu Ibn er-Rida’, da na njoj jaše sve do Medine. S njim je poslao i svoga dječaka Mes’uda b. Hunejdu. Zatim ih je vodič poveo iz el-‘Ardža, provevši ih kroz prijevoj el-‘ Air, na desnoj strani Rukube, a zatim se spustio u dubinu Rima. Potom su stigli do Kuba’a, kod plemena Benu ‘Amr b. ‘Avf. Bilo je to u ponedjeljak, nakon dvanaest noći rebiu-1-evela, u vrijeme žestoke podnevne žege, kada je sunce stajalo skoro vertikalno.”
Dolazak u Kuba’
‘Abdurrahman b. ‘Uvejmir b. Sa’ade kaže da su mu neki ljudi, ashabi Božijeg Poslanika, sallellahu ‘alejhi ve sellem, pričati sljedeće:
– Kada smo čuli da je Božiji Poslanik napustio Mekku, stalno smo iščekivali njegov dolazak. Ujutro, čim bismo klanjali jutarnji namaz, izlazili smo u otvorenu pustinju i tu iščekivali Poslanika. Nismo se micali otud sve dok nas sunce ne bi natjeralo da se sklonemo u hlad. Ako nigdje u blizini nije bilo hlada, vraćali smo se u kuće jer su dani bili iznimno vrući. I tog dana kada je Poslanik došao, također smo sjedili kao i obično, ali kako nigdje nije bilo hlada, vratili smo se u kuće. Poslanik je baš tada naišao, a prvi ga je ugledao jedan Jevrejin! On je znao šta smo radili i znao je da iščekujemo dolazak Božijeg Poslanika, sallellahu ‘alejhi ve sellem. Ugledavši ga, iz sveg glasa je viknuo: “Benu Kajla!l Dolazi vam evo vaša sreća!”
Mi smo svi istrčali pred Božijeg Poslanika, sallellahu ‘alejhi ve seilem, i čekali ga u hladu palme. S njim je bio i Ebu Bekr, koji je otprilike bio iste dobi kao i on, dok većina nas nikada ranije nije bila vidjela Božijeg Poslanika. Ljudi su se bili okupili oko Ebu Bekra, ne znajući ko je ko od njih! Tek kad je Poslanik ostao nezaštićen od sunca i kad ga je Ebu Bekr natkrilio svojim ogrtačem, tek tada smo shvatili koji je od njih Poslanik!”
Ibn Ishak kaže:
– Poslanik je, kako tvrde, najprije otišao kod Kulsuma b. Hidma, premda neki ističu da je prvo svratio kod Sa’ada b. Hajseme. Ovi prvi kažu: “Poslanik je, tek kada je izašao od Kulsuma b Hidma otišao i s ljudima pos-jedio u kući Sa’ada b. Hajseme, jer je on zapravo bio neoženjen, bez porodice, a kuće takvih su većinom bile dodijeljene muhadžirima.”
Ebu Bekr je, međutim, odsjeo kod Hubejba b. Isafa. Neki kažu da se njegov stan nalazio kod Haridže b. Zejda.
‘Ali b. Ebi Talib je u Mekki ostao još tri dana i tri noći. Za to vrijeme je podijelio ljudima sve one stvari koje su oni bili pohranili kod Božijeg Poslanika. Potom se priključio Božijem Poslaniku i zajedno s njim odsjeo kod Kulsuma b. Hidma.
Poslanik je u Kuba’u, kod plemena Benu ‘Amr b. ‘Avf, ostao četiri dana: ponedjeljak, utorak, srijedu i četvrtak, i za to vrijeme sagradio svoju džamiju.
(IZ knjige Ibn Hišam, Poslanikov životopis)